14 меѓународен славистички конгрес охрид, 10-16 септември 2008 зборник од резимеа

Поиск по сайту:


Название14 меѓународен славистички конгрес охрид, 10-16 септември 2008 зборник од резимеа
страница23/31
Дата10.03.2012
Размер2.72 Mb.
ТипДокументы
Смотрите также:
1   ...   19   20   21   22   23   24   25   26   ...   31

^ Распрострањеност неких адријатизма у Црној Гори


Укрштањем двају гласовних система -словенског и романског- у говорима дуж обале Јадранског мора настајале су одреџене карактеристичне црте , у науци о језику познате као адријатизми или далматинизми. Иновације поникле негдје на Приморју усталиле су се , са различитим степеном учесталости, и у штокавске и у чакавске приморске говоре (али и у говоре који нијесу сасвим близу обали). Присуство ових особина: промјена љ у ј (боје, ује), сонанта м у н на крају ријечи (гледан, рукон), квантитативна неиздиференцираност сонанта р у слоготворној функцији, лабијализовани изговор вокала а у другим слоговима само су неке од заједничких особина штокавских и чакавских говора које су, и у једну и у другу ареу, изгледа ушле као директни утицај романско-словенске језичке интерференције.

О чињеници да су ови адријатизми, као резултат некад много чвршчих веза са чакавским говорима, присутни и на простору Црне Горе- посебно у појасу црногорских приморских говора, знамо само најосновније. Ово испитивање треба да утврди прецизне изоглосе простирања и понуди валидна објашњења за оне најважније- горе поменуте ,а и неке друге адриатизме у црногорским говорима.


Мария-Магдалена Косанович


ЛИНГВОКУЛЬТУРОЛОГИЧЕСКИЙ ВЗГЛЯД НА СЛАВЯНСКИЕ ЖАРГОНЫ (Жаргон фудбалских навијача у руском, пољском и србском језику)


В настоящей статье анализируются фразеологические единицы и устойчивые словосочетания в русском, польском и сербском молодежном жаргоне. Автор доказывает, что в жаргонном дискурсе отражаются культурные концепты данных этносов, а также культурная семантика и культурно-национальная ментальность самих носителей жаргона. Рассматриваются ФЕ и устойчивые словосочетания, в значении которых главную роль играют денотаты - названия предметов материальной культуры. Культурно маркированными бывают ФЕ с прецедентными именами, лозунги, цитаты из литературных произведений и СМИ. Однако их внутренняя форма в жаргоне не соответствует имплицитным значениям. Особое внимание посвящается стереотипам в жаргонных ФЕ.


Душка Кликовац


О семантици текстуалних конектора у српском језику који садрже предлоге просторних значења (поред тога, уз то, при томе, према томе и сл.)


Рад је посвећен текстуалним конекторима у српском језику који садрже неке предлоге просторних значења (поред тога, уз то, при томе, према томе). Истраживање се врши у теоријско-методолошким оквирима когнитивне семантике, од чијих постулата су за ову прилику нарочито важне теорија прототипа и теорија појмовних метафора.

Будући да просторни предлози у оквиру текстуалних конектора имају апстрактни домен значењских односа у тексту), у раду се утврђује: (1) каква су то значења тј. које семантичке односе међу деловима текста означавају ти конектори; (2) у којој мери су та апстрактна значења мотивисана типичним конкретним значењима предлога; (3) шта нам употреба тих предлога говори о томе како се концептуализује стварање текста.

У вези са овим последњим, примећује се да употребљени предлози у свом конкретном значењу означавају стављање, прилагање, противпостављање и сл. објеката; механизмом метафоре, текст би се разумео као ређање семантичких целина – предмета. Таква метафора била би у складу са метафором РАСУЂИВАЊЕ ЈЕ РЕЂАЊЕ ПРЕДМЕТА, будући да стварање текста нужно подразумева одговарајући мисаони процес, а илустровали би је и конектори Додајмо још..., Ако томе додамо и..., Узмимо..., Оставимо сад по страни... и др.


Милош Ковачевић


Конкурентност двају футура и перфективног презента у савременом српском језику


У богатој србистичкој и/или сербокроатистичкој литератури о синтакси глагола нигде се и не спомиње могућност синонимске употребе футура првог и другог и перфективног презента. У литератури се по правилу указује на синонимност имперфективног презента и футура првог с једне, и перфективног презента и футура другог, с друге стране. Готово изузетно указује се на то да су футур први и футур други конкурентни у појединим типовима условних и релативних реченица, с тим да се наглашава да они тада нису прави синоними, пошто њихова супституција нужно доводи до промене значења реченица.

У реферату се на богатом корпусу из различитих функционалних стилова стандардног српског језика, а највише из публицистичког као најпрогресивнијег, аргументује теза да футур први, футур други и перфективни презент могу бити синонимно употребљени у појединим типовима зависносложених реченица са по правилу специфичном лексичкосемантичком структуром, као нпр.: Свеједно ко оде// буде отишао// ће отићи на Светски конгрес слависта, србистика ће на њему бити добро представљена; Они који преживе// буду преживели// ће преживети, сећаће се ових дана и сл.

У реферату се опис типова и свих лексичко-синтаксичких специфичности конструкција у којима су два футура и перфективни презент системски и нормативно конкурентни осветљава преко анализе међуодноса перфективног презента и футура првог, с једне стране (као нпр.: Можда и она пође са нама// Можда ће и она поћи са нама), и двају футура, с друге стране. Из анализе тих бинарних релација происходе и критеријуми за наведену тернарну конкурентску релацију, која и јесте примарни предмет овога реферата.


Ксенија Кончаревић


Социолингвистички аспекти полилингвизма сакралних језика у оквирима ^ PAX SLAVIA ORTODOXA


У раду се са социолингвистичког становишта, након увида у референтни теоријско-концепцијски и логитудинални оквир проблема, системски приказују и критички валоризују конвергентне и дивергентне тенденције у мерама језичке политике и језичког планирања словенских помесних православних Цркава током 20. века и на самом почетку 21. века настале као реакција на екстралингвистичке подстицаје, у првом реду на иницијативе покрета за литургијску обнову и промену доминантне културолошке парадигме (секуларизација културе и друштва у целини), али и на чиниоце интралингвистичке природе (пре свега степен толерантности према црквенословенском наслеђу у процесу кодификације савремених словенских језика). На основу архивске грађе и литературе сагледава се еволуција гледишта везаних за ову проблематику (опредељења за (а) чување традиционалне црквене норме, (б) за њено иновирање или (в) за увођење савремениг стандардних језика у богослужење словенских Цркава), при чему се доминантно место у раду даје опредељењима (а) Руске као најмногољудније у породици помесних православних Цркава (почев од припрема за Помесни сабор Руске православне цркве 1905-1917, преко одлука Сабора 1917-1918. и њихове потоње реализације унутар РПЦ па све до најновијих званичних докумената Московске патријаршије из 90-их година 20. века и с почетка 21. века) и (б) Српске православне цркве као средине изразито пријемчиве за утицаје литургијског покрета још од самог његовог конституисања (средина 19. столећа). При разматрању проблематике социолингвистичких аспеката полилингвизма сакралних језика у православном словенском ареалу узимају се у обзир и опредељења неких изванцрквених фракција (нпр. «Жива Црква», савез «Црквена обнова» и др.). Став јерархије појединих словенских Цркава о потреби настављања редиговања богослужбених текстова, започетог првих деценија 20. века у руској средини у циљу њиховог приближавања рецепцији савременог покољења верника, оцењује се као позитиван корак који, с једне стране, доприноси остваривању мисије Цркве у савременим условима, а с друге, чува верност националним културним и филолошким традицијама. Критички се преиспитују позиције оних помесних Цркава које круто инсистирају на поларно супротстављеним решењима – на искључивој употреби традиционалне црквенословенске норме или пак на потпуном преласку на савремене стандардне језике у богослужењу.


Александар Лома


^ Стилске и социолингвистичке равни прасловенског језика – речник и творба речи


Сазнање да се заједничко наслеђе индоевропских језика не своди на известан број речи и на мноштво коренова и форманата, већ да укључује поједине синтаксичке структуре, па и минималне фрагменте прајезичког текста, отворило је пут једном правцу истраживања чији се предмет обично назива «индоевропским песничким језиком» немачки Indogermanische Dichtersprache. Дефиниција «песнички» је помало преуска; тачније би се могло рећи да грађу за ова истраживања првенствено пружају формулаични метрички текстови, а да се у њиховом исходу реконструишу језички фрагменти вишег стилског нивоа, издигнути изван свакодневне комуникације са једне стране у језик традиционалне поезије, пре свега епске, а са друге у религијско-магијску сферу општења са надљудским бићима. Основне одлике тога «језика богова», како га назива Хомер, јесу описност и сликовитост, насупрот конвенционалном означавању у свакодневном људском говору. Као језички и културни изданак Праиндоевропљана, Прасловени су баштинили ту стилску раслојеност језичког израза, при чему се трагови «вишег стила» могу тражити понајпре у језику епске поезије, особито у оним њеним формулама чије је прасловенско порекло зајемчено подударањима међу јужнословенским јуначким песмама и руским билинама, као и у антропонимији која, као и код других индоевропских народа, чува, окамењене у сложеним именима, бројне спојеве «песничког језика». На творбеном плану, за тај виши језички ниво била је карактеристична композиција, а за онај нижи – суфиксна деривација. Интеракција између двају равни огледа се у појединим различито мотивисаним случајевима продора испрва стилски «маркираних» речи у основни лексички фонд.


Радмило Маројевић


^ Учење о побочним акцентима и Вакернагелов закон о распореду енклитика


У раду се разматра, прво, природа побочних акцената на граматичкој компоненти у српском и руском језику с лингвистичког аспекта, тј. прозодијско-интонациона структура сложених фонетских речи, друго, Вакернагелов закон о распореду енклитика примењен на словенске језике, треће, тзв. Проклитичко-енклитички тип распореда енклитика у староновгородском дијалекту и Слову о полку Игореве, и четврто, побочни акценти са аспекта науке о стиху, тј. метричка и ритмичка функција сложених фонетских речи и побочних акцената у српском и руском народном и уметничком стиху.

Учење о синтагматској функцији побочних акцената и сложеној фонетској речи (која се састоји од главне фонетске речи и једне или више побочних фонетских речи) доприноси успостављању системских односа при опису ритмичке баријере и енклитичког низа у складу с Вакернагеловим законом, који у најопштијем облику гласи да су у старим индоевропским језицима енклитике (основног типа) распоређене тако да оне чине финални део прве фонетске речи (тактовске групе) фразе, а који је актуелизовао Зализњак у расправама о староновгородском дијалекту и о аутентичности Слова о полку Игорове.

Распоред енклитика у српском језику, као живом моделу прасловенске, па и праиндоевропске ситуације, уноси битне корекције у Зализњаково тумачење стања у староновгородском дијалекту – и уопште у теорију о распореду енклитика у старим (и новим) индоевропским језицима. Учење о побочним акцентима у српском језику и о њиховој граматичкој функцији потврдило је да се не може говорити о проклитичко-енклитичком типу распореда енклитика ни у српском језику, ни у староновгородском дијалекту: енклитике се не везују за проклитику него за реч с побочним акцентом.


Драгана Мршевић-Радовић


^ О антропоцентризму у српској фразеологији («лажљив», «лагати» у синхронији и дијахронији)


Предмет разматрања у овом раду јесу карактерне црте човека у оквиру појма «лажљив», «лагати» (неискрен, неверан, непоуздан, лукав и сл.) у српској фразеологији. Грађа се разматра с лингвистичког, али и психолошког, религијског, етносоциолошког аспекта, што омогућује да се целовитије сагледају специфичности националнојезичког погледа на свет, као и да се уочи оно што повезује српску са руском и бугарском фразеологијом, нама блиских и језика и култура.

У разматрању се, на дијахронијском плану, као део језичког (културног) наслеђа, потврђује јудеохришћанска симболика, али и појаве друге природе, карактеристичне за балкански ареал. Актуелну ситуацију у српском језику карактерише редефинисање појма «лажљив» (лаж као истина), у чему битну улогу имају представници одређених занимања и појединих друштвених слојева, што се одражава као појава нових еталона, као фразеолошки и лексички неологизми.


Људмила Поповић


^ Изражавање аспектуалног значења проспективности у словенским језицима


Проспекција у словенским језицима најчешће се изражава лексички. Ради се о вербализацији временско-аспектуалног фрагмента који претходи самом почетку радње. Приближавање почетка радње изражава се помоћу својеврсних слика кретања, просторних маркера у чијој функцији најчешће наступају прилози, предлози, глаголи кретања, модалне речи и сл.: Прво да се обучем; Не знам шта ћу пре; Идем да учим; Морам у школу; Излазим на испит. Разливеност оквира временског фрагмента који описујемо као проспективни условљена је субјективним ставом говорног лица. У зависности од модалног става проспективна фаза може да се сагледава кроз призму припремања за радњу која је пожељна, могућа или неопходна.

Проспекција или претпочетна фаза радње везана је за будућност која се приближава, стога је у изражавању ове фазне карактеристике значајан удео семантике кретања. Глаголи кретања као што су ићи, кретати и сл. Подједнако се често користе у значењу припремне фазе реализације будуће радње у свим словенским језицима. Упоредо са фазним значењем они реализују модалну компоненту која указује на појачану намеру или спремност субјекта да се радња обави, а самим тим истичу интензитет проспективне фазе: Одох да радим – «морам да почнем са радом». У несловенским језицима глаголи кретања учествују у градњи посебних времена у којима је снажно изражен проспективни аспект, на пример у енглеском Present Continous I am going to cancel the trip, или Futur Compose у француском Je vais aller и сл.

Проспекција као претфаза или претпочетна фаза радње обухвата такве карактеристике као што су: приближавање, намера, очекиваност, спремност и неизбежност неке радње. Циљ рада је уочавање чињенице да у зависности од слике стварности која чини основу конкретног словенског језика ове карактеристике проспективности различито се манифестују.


Првослав Радић


^ Македонизми у Сремчевом «Кир Герасу»


Познато је да је Сремац у својим делима неговао етнографски приступ различитим србијанским срединама, укључујући и такав сензибилитет за језички и дијалекатски колорит. Тиме је језички израз у Сремчевим делима постао и једно од снажнијих стилистичких средстава у представљању различитих средина, социјалних и других слојева. Циљ овог рада је да у овом светлу представи удео језичких македонизама у говору ликова из Сремчеве приповетке Кир Герас. Под македонизмима подразумевамо оне језичке црте које су претежно карактеристика словеномакедонске језичке области, иако је познато да се оне спорадично јављају и у суседним областима.


Милорад Радовановић


^ Појам градуелности у лингвистици, логици, и у науци уопште


У раду се расправља о појму градуелности (скаларности, дискретности, континуалности, постепености, степеновања) – у испољавању и тумачењу језичког феномена, с циљем да се сачини инвентар темељних питања с тим у вези: Фокус пажње се поставља тако да се посматрају: однос између градуелно схваћених језичких појава и појмова граматичности, опозиционалности, категоријалне припадности, парадигматског и синтагматског плана, дијахронијске и синхронијске перспективе, системских одлика језичких појединости и њихових остварења, исказивања квантификације и квалификације, затим – језичким терминима изражавано нијансирање боја, те однос центра и периферије у испољавању језичких факата. У том смислу се гледају ранији доприноси тим схватањима у филозофији, логици, математици и науци уопште, разумљиво, највише у лингвистици; на пример: у генеративној лингвистици, структуралној лингвистици, функционалној лингвистици, у семантици, у историјској лингвистици, лингвистичкој типологији, у стандардологији, затим у теорији прототипа, интерфејса, у статистичкој лингвистици и глотохронологији, у дијалектологији и историји језика, и другде. Изванлингвистички оквир оваквим разматрањима представљају, супротстављене, «тврда» аристотеловска, и «мека», «фази» логика новијега времена, којој аутор овога рада у оваквим разматрањима управо даје предност. У избору се доносе преглед литературе и одабраних карактеристичних примера. Расправи се придодају и општа разматрања о одсуству правих научних револуција, и о поступности у сазревању идеја и научних иновација у лингвистици и уопште, а особито у израстању когнитивне лингвистике новијега доба.


Стана Ристић


^ Асоцијативно поље граматичких речи у српском, руском и бугарском језику


У реферату ће на корпусу асоцијативних речника српског, руског и бугарског језика бити представљена асоцијативна поља граматичких, функцијских речи, која су у Асоцијативном речнику српског језика (Београд, 2005) представљена избором речи – стимулуса из предлога, прилога, заменица, везника и партикула. Истраживање ће бити засновано на когнитивном приступу, који је у пољу изучавања вербалних асоцијација и у теорији и у практичној примени на нов начин и на веома широком плану асоцијативне повезаности говорне и мисаоне делатности показао не само међусобно прожимање граматике и речника, него и повезаност граматичко-семантичког плана са језичком сликом света и прагматичким елементима комуникације.

На основу анализе парова стимулус-реакција и асоцијата у сва три наведена словенска језика покушаћемо да утврдимо у каквом се односу код граматичких, функцијских речи реализују истакнути језички планови, који су у асоцијативно-вербалној мрежи обједињени у три нивоа: први, семантичко-синтаксички или граматички ниво, други, когнитивни или ниво језичке слике света, у коме носиоци језика имају о свом окружењу, и трећи, прагматички ниво, који показује однос говорника/испитаника према комуникацији, према учесницима у њој или према њеном садржају, однос који се често реализује преко експлицитне везе пара стимулус-реакција са прецедентним текстовима.

У анализи ћемо указивати на сличности и разлике које се у сва три нивоа јављају у асоцијативним пољима функцијских речи у српском, руском и бугарском језику, на основу чега ће се стећи увид не само у неке граматичке и лексичкосемантичке карактеристике ових речи у сва три језика, него и увид у оне делове језичке слике света и социјално-културних говорних карактеристика носилаца ових језика које ове јединице реализују у свом асоцијативном пољу.


Радоје Симић


^ Комуникативна и структурна синтакса – два аспекта изучавања вишечланих конструкција


У лингвистици постаје све јасније да синтаксичке структуре не могу бити проучаване као једнослојне формације, већ да их је потребно разложити у више смерова,и анализирати у сваком од тих смерова на посебан начин и посебним средствима. Истраживачи су готово у потпуности сагласни да у сфери основних јединица споразумевања постоје бар две међусобно дистинктивне јединице – реченица и исказ. Али у схватању природе тих јединица нема сагласности.

(а) Примера ради, чешки синтаксичари поменуту дистинкцију постављају у оквир теорије о два структурна нивоа у којима се испољавају особине говорне речи- синтаксичког и текстовног. По њима:»Елементарна текстовна јединица обележена комуникативном функцијом и тонски заокружена назива се исказом».

(б) Реченицу, у истом извору, Чеси дефинишу као «апстрактни ентитет навезан за комуникативну ситуацију», тј. као «језичку јединицу која садржи вербум финитум». У реферату аутор ће формулисати и аргументима покушати да потврди свој став о овим важним питањима.


Вања Станишић


^ Фонолошка основа и културноисторијска форма словенске писмености


У овом раду се разматрају нека основна питања везана за двострану приороду писмених система, чији је план израза културноисторијски контекст у којем је одређено писмо настало, а план садржаја фонолошка основа језика за који је намењено. Међусобни однос ова два основна чиниоца сваког писменог система овде је сагледан на примеру језичке основе и графичке форме појединих европских писама с посебним освртом на пиотање словенске писмености – односа између њене фонолошке основе и културноисторијског контекста у коме је ова писменост настала и развијала се. Према наведеном критеријуму средњовековни деривати грчког писма могу се поделити на два типа: коптски и готски модел. Како су показали Ј. Степанов и Т. Гамкрелидзе, први је био искоришћен у грузијском, а други у јерменском писму. Грузијско придржавање грчког парадигматског низа сведочи о томе да је, као и у коптском случају, то писмо настало спонтаним прилагођавањем грчког писма. Насупрот томе, нарушавање изворне структуре грчког писма у готском и јерменском поклапа се с чињеницом да су то била оригинална дела истакнутих појединаца (Вулфила и Месроп Пашоц), који су у њима изразили идеју етнополитичке самосталности у односу на Византију.

Готски модел – супституција ради очувања изворне парадигме – може се открити и у словенском писму, које је у своме развоју прешло пут од оригиналног дела као израза словенске етнополитичке самосталности до обележја византијског културнополитичког наслеђа.


Јелица Стојановић


^ Морфо-синтаксичка средства за изражавање узрочно-циљне семантичке вриједности у српском језику (историјска перспектива и савремено стање)


Познате је да су у прасловенском језику постојала различита морфо-синтаксичка средства за обиљежавање семантичке вриједности узрока и циља и да су се ова средства различито развила у различитим словенским језицима. Осим тога морфосинтаксичка средства за исказивање узрока и циља се често преклапају, нарочито нака од њих, што је условљено тиме што значење узрока и циља често није строго диференцирани.

Предмет нашег рада биче стање везано за прасловенски (колико је у литературу проучено и презентирано), даљи развој ових средства у историји српског језика и стање у современом српском. У српском језику је нарочито интересантно појављивање конструкције због+генитив, која је новијег датума, употреба ове форме као конкурентне конструкцији ради+генитив (диференцијација и преклапање у употреби ових форми).


Љиљана Суботић, Владислава Ружић


^ Расцепљене (cleft) реченице у српском језику (дијахроно-синхрони план)


Расцепљене (cleft) реченице резултат су својеврсног синтаксичког процеса («цепања» просте реченице) којим се реченична информација разлаже /цепа/ на две реченичне структуре. Будући да настају процесом дељења једне реченице на две клаузе – од којих једна представља фокус, а другом клаузом се поново уводи већ позната информација – топик, овакве расцепљене реченице могу се сматрати и једном врстом мултипредикатизације. У стручној литератури расцепљене реченице тумаче се као галицизми односно англицизми, те се овде испитује колико су оне својствене књижевном српском језику. У словенским језицима томе феномену поклањало се мање пажње (са изузетком словачког, чешког језика и хрватског). Постоји претпоставка да су овакве реченичне структуре, са прозодијски истакнутим деловима, обележје, пре свега, говорног језика и одређених врста жанрова. Ауторке прате појављивање ових структура у српском језику, њихову дистрибуираност и основна обележја на примерима из корпуса историјски и жанровски диференцираних текстова. На примеру: Марко је попио вино илустроваћемо како се све та реченица може расцепити, што резултира другачијом хијерархизацијом реченичне информације:

1. (а) ^ Марко је тај // који/што је попио вино.

фокус топик

(б) То је било вино // што је Марко попио.

Фокус топик

У оваквим расцепљеним реченицама, фокус /субјекат, односно објекат/ исказан је копулативном предикацијом, а топик који се ставља иза фокуса, задржава предикат из нерасцепљене реченице.

Расцепљивање се, међутим, може извршити и на следећи начин, постављањем топика испред фокуса:

2. (а) Тај ко/који/што је попио вино // био је Марко.

Топик фокус

(б) То што је Марко попио // било је вино.

Топик фокус

Релативном реченицом износи се информација која је већ позната и зато нема потребе да се она ставља у фокус те њој пре припада позиција топика, коју и заузума. У овом раду испитује се и могућност инвертовања клауза унутар расцепљених реченица, као и улога парапрономиналних речи и израза којисе у њима по правилу појављују.


Михаил Тир


^ Словачка дијалектолошка истраживања у Србији


У прилогу се даје историјат проучавања словачких говора у Србији, конкретно у Војводини, од краја 19. века. До организованог дијалектолошког истраживања долази 40. година 20. века. Преломне године су 1968 (Штолцова монографија с овдашњим словачким говорима) и 1972 (монографија Данијела Дудока о западнословачком говору Пивница). Крајем 2006. године објављена је монографија Ане Марић о средњословачком говору Старе Пазове. У раду се даље представљају студије, прилози и материјали из дате проблематике објављени у часописима, тематским зборницима и зборницима о појединим словачким насељима у Војводини и о заступљености словачке дијалектологије на студијској групи Словачки језик и књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду.


ТУРЦИЈА


Halil Ibrahim Usta


^ О семантической параллельности названия месяцев на древнерусском и на турецком (на материале северных диалектов турецкого)


Анатолийский диалект является одним из основных диалектов современного турецкого языка (остальные: ^ Румелия, Керкук, Кипр). Свою очередь анатолийский диалект подразделатся на три основные группы: западный, восточный, северо-восточный. Особое внимание привлекает северo-восточнaя группа (в нём включается города на берегах черного моря: Орду, Гирезун, Трабзон, Ризе), которая сохраняет больше архаических элементов (фонетические, морфологические, синтаксические) чем другие диалекты.

Северo-восточный диалект большой степени находился под влиянием греческого (в Малой Азии) и кавказских языков и в некоторый степени русского. Следствие языкового контакта исследование необходимо проводит в области фонетики, синтаксисa и морфологии.

В говорах северo-восточного диалекта имеется значительнее заимствования из арабского и персидского языков, а также незначительные из армянского, греческого и славянских языков.

При исследовании вышеназванных элементов в некоторых из них имеет место фонетические и морфологические изменения, а в других — семантические.

Своим исследованием хотел бы привлечь ваше внимание к поразителному сходству в названием месяцев в северo-восточном диалекте турецкого (обрaзoвание произошло в резултате калькирования) и старорусского языков.

Ниже приведены названия месяцев на северо-восточном диалекте турецкого:

название

на турецком

произношение

на турецком

значение

на русском

по-русски

kalandar

каландар

< ? календарь

январь

küçükay

кючюк ай

малый месяц

февраль

mart

март

--

март

abril

абриль

--

апрель

mayis

майись

--

май

kirez ayi

кирэз айи

черешня месяц

июнь

orak ayi

орак айи

серп месяц

июль

avus

авус

--

август

istavrit

иставрит

ставрида

сентябрь

koç ayi

коч айи

баран месяц

спаривать(ся)

октябрь

izum ayi

изюм айи

изюм (виноград)

месяц

ноябрь

zehmeri

зехмери

< араб. земхерир

декабрь

^ УКРАИНА


Богдан Ажнюк


Новітні англомовні запозичення в українській, російській і чеській мовах


На відміну від більшості дослідників, які зводять дослідження англізмів насамперед до лексичного рівня мови, у доповіді пропонується ширший погляд на це явище. Запозиченнями можуть бути фонетичні, орфоепічні, акцентуаційні та орфографічні явища, морфеми, слова й словосполучення та їхні структурні моделі, елементи значення, синтаксичні конструкції, комунікативні стереотипи.

Особливої уваги дослідників заслуговують ті типи англізмів, які здатні вплинути на такі консервативні складники мовної системи, як фонетика, граматика й словотвір. Найпомітнішим граматичним англізмом в українській, російській та чеській мовах є уживання препозитивного іменника у формі називного відмінка в граматичній функції означення. У пострадянський період кількість таких запозичень надзвичайно зросла, у якості атрибутивних компонентів таких сполучень стали дедалі частіше виступати абревіатури (UMC магазин, SMS знайомства), власні назви (якість Гетьман класу, Торчин продукт); за англійською граматичною моделлю стали будуватися самі власні назви: Родовід банк, Мрія Банк.

У всіх досліджуваних мовах засвідчено стійке збільшення запозичених одиниць з англійським суфіксом –ing. Як свідчить практика російської мови, кількісне зростання лексичних запозичень з цим суфіксом може призвести до його самостійного функціонування як продуктивного елемента словотвірної системи відповідної слов’янської мови.


Людмила Даниленко


^ Чешская паремиология, ее концептуальное пространство и культурные доминанты


В задачи работы входит реконструкция по данным пословично-поговорочного фонда чешского языка концептов “добро – зло”. Самая высокая “паремиологическая” плотность данной семантической группы позволяет их считать базовыми структурами концептосферы чешского языка или ее культурными доминантами. Слова добро и зло как метакатегории этических суждений реализуют в языке универсальные оппозиции “хорошо” – “плохо”. Следует, по-видимому, признать, что концепты “добро – зло” являются зонтиковыми для всей концептосферы, поскольку они так или иначе проходят через все понятия, допускающие положительную или отрицательную оценку (cр. счастье-несчастье, любовь-ненависть, красота-уродство, ум-глупость и т.п.). В идеализированную модель исследуемых концептов входит то, что уже есть в мире “действительное”, и то, к чему человек стремится.

Одним из источников номинативной продуктивности концептов “добро – зло” явилось библейское объяснение картины мира, включающее в себя эту антитезу. Между оценочным предикатом (паремией) и объектом оценки всегда стоит человек – субъект оценки, поэтому семантике паремий присуще личностное начало, а отсюда – их разнополюсная модальность и коммуникативно-прагматическая направленность.

Анализ материала позволяет сделать вывод, что культурные концепты “добро – зло” представляют собой сложные трехуровневые лингвокогнитивные образования. Их понятийная составляющая связана, с одной стороны, с нравственно-моральной оценкой долга, совести, любви к ближнему, справедливости, с другой – с нравственно-предосудительной оценкой поступков людей. Образный элемент данных концептов формируют “ближайшее” и “дальнейшее” значения их имен. Ценностная составляющая сводится к необходимости созидания добра и противостояния злу с целью приблизиться к разгадке вечного вопроса о смысле жизни.


Ірина Желєзняк


^ Гiдронiмiкон Правобережної України та проблема слов’янської прабатьківщини


У доповіді висловлюється гіпотеза про коректність пошуку слов’янської прабатьківщини не на тій території, де засвідчено максимально щільний слов’янський топонімікон (гідронімікон), а там, де можна прослідити індоєвропейську, давньоєвропейську, архаїчну слов’янську гідронімію.

Наявність тотожних гідронімів Західної та Центральної Європи, Балкан і Правобережної України різних хронологічних шарів і різної етномовної належності свідчить про довготривалі й досить міцні зв’язки названих теренів. Вивчення цих назв на лексичному і словотвірному рівні, визначення спільного мовного джерела їх компонентів дозволяє розширити центральноєвропейський топонімний ареал на Правобережну Україну. Можна припускати, що певний період уся Європа, можливо із східною межею по Дніпру, була зайнята єдиним етносом. Наявність близькоспоріднених або ідентичних гідронімів на цьому великому просторі свідчить про спільні мовні процеси – активізацію і топонімізацію певних лексем і основ, продуктивність топотвірних формантів, спільний рівень лінгвопсихології людності тощо. Це дозволяє припускати, що Правобережна Україна була частиною індоєвропейського мовного континууму останнього періоду існування. Вона має ще значний прошарок архаїчної слов’янської гідронімії, що може свідчити про певну мовну спадковість у назвах річок і відповідно в мові взагалі. Пізніше територія ця входила в праслов’янський ареал, проте хронологічні межі окремих його регіонів мають, певно, деякі відмінності.


Дмитро Семенович Іщенко, Микола Іванович Зубов


^ Рукописи південнослов’янського походження в зібранні Одеської державної наукової бібліотеки ім. О. М. Горького: стан і перспективи дослідження


Рукописне зібрання ОДНБ нараховує 33 рукописи південнослов’янського походження (фонд В. І. Григоровича). П’ять рукописів датуються XI-XIII ст. Вони віддавна привертали увагу науковців, тоді як пізніші рукописи (XIV-XVII ст.) відомі мало. Разом із тим серед них знаходяться надзвичайно цінні пам’ятки, як-от: Типик св. Сави сербського, Житія св. Сави сербського, Стефана Дечанського, Стефана Деспота та Ілларіона Меглинського; Пом’яник XVI XVII ст., вивезений із м. Сліпча поблизу Прилепа (сучасна Македонія) тощо.

У плані підготовки до XIV Міжнародного з’їзду славістів у межах заявленої теми авторам уже пощастило виявити в частині рукописів безсумнівні македонські мовні риси. В аналітичному представленні ці факти мають велику вагу для дослідження рукописної спадщини слов’ян, для кращого розуміння взаємозв’язків Охрідської і Преславської традицій книжності, пізніших трансформацій цих традицій у писемності південних слов’ян.

Отже, заявлена на XIV Міжнародний з’їзд славістів у Македонії (2008) доповідь про одеські рукописи південнослов’янського походження може належним чином представити українську науку і викликати відповідний інтерес славістичної спільноти.


Ольга Карпенко


^ Старожитня гiдронiмiя Центрального По­­ліс­­ся в загальнослов’янському аспекті


Незафіксованість слідів індоєвропейського субстрату в гідронімії Центрального По­­ліс­­ся підтверджує думку дослідників про малу імовірність того, що саме тут, на При­п’ят­ському Поліссі, відбулось зародження слов’янського етносу, проте раннє й практично безперервне освоєння регіону слов’янськими племенами підтверджує яскра­во виражений шар слов’янських архаїчних гідронімів. Окреслення цього шару, який за своїми параметрами може претендувати на праслов’янський, важливий факт, який свід­чить про входження цього ареалу до праслов’янського континууму.

Деревляни – перше відоме слов’янське плем’я, яке освоїло східне Полісся, було вже сформованим у мовно-культурному відношенні. Воно мало свою культуру, традиції, зок­рема щодо найменування географічних об’єктів. Не випадково їхня територія вхо­дить до так званої “периферійної” зони прабатьківщини слов’ян. Вона зберігає етнічну єдність, мовну архаїку, гідронімні давні моделі, властиві територіям раннього освоєння, де дослідники шукають прабатьківщину слов’ян.

Слов’янські назви одержала Прип’ять та її найбільші притоки – Славута, Уж (кол. Уша), Горинь / Горина. Розширення праслов’янського гідронімного стратума досягаєть­ся завдяки максимальному використанню слов’янських лексичних ресурсів, а також шляхом уведення онімів до етимологічних гнізд. Такий підхід дозволяє по-новому ос­мис­­лити творення гідронімів із неясною етимологією та обґрунтувати як питомі ряд вод­них назв, раніше визнаних запозиченнями, а також значною мірою прояснити роль слов’янського етносу в мовній еволюції.


Лідія Коць-Григорчук, Людмила Васильєва


^ Стандартизація слов’янських мов і формування правописних норм в ономастиці


Стандартизація мови вимагає обережного підходу до проблеми онімів: їх фонофонетична, словотвірна, граматична, семантична, графічна системи мають виразну культурно-історичну і комунікативну цінність. У виробленні чи зміні правил правопису онімів певної мови застосовуються різні критерії й комбінації критеріїв (Ю.Шевельов). Формуючи правописну норму в ономастиці, слід враховувати внутрішні резерви мови в історичному плані і її системні особливості. Питомі назви повинні зберігати свою національну ідентичність.

Щодо нормування чужих онімів вагомим є критерій „взорування” на іншій мові і правописі”, тобто: 1) транслітерування назви з мови-донора чи посередника, що загрожує розхитуванням системи мови-сприймача; 2) калькування оніма мови-донора чи його видозміни з мови-посередника. Запозичаючи онім, слід враховувати специфіку системи мови-сприймача та обминати мову-посередник. Посередництво може мати випадковий або закономірний характер. У формуванні окремих мовних стандартів на етапі розпаду багатонаціональних держав закономірною буває дія норм правопису колись панівної мови.

Росіяни та серби здебільшого зберігають у правописі онімів status quo ante. В Україні існують спроби уникати посередницьких впливів. Поки що ця тенденція нечітко виражена у правописі білорусів. У хорватів переважає пуризм, який в ономастиці проявляється використанням елементів чакавської і кайкавської систем.

Свідома відмова від мови-посередника впливала на чеський і польський правописи онімів. Пуризм в ономастиці сприяє збереженню мов лужицьких сербів.

Болгарському, македонському, словенському правописам властива своєрідна адаптація онімів з мов-донорів.


Тетяна Лукінова


^ Створення “Етимологічного словника української мови” - важливий етап порівняльно-історичного вивчення слов’янської лексики


Колективну роботу українських компаративістів над семитомним “Етимологічним словником української мови” було розпочато в 1964 р. під керівництвом акад. О.С. Мельничука. Нині п’ять томів ЕСУМ побачили світ, незабаром виходить з друку останній, шостий том (а за ним і сьомий, довідковий).

Важливою особливістю словника є повнота репрезентації в ньому української лексики: усі слова, зафіксовані в словниках літературної мови і діалектних, представлені або в реєстрі, або подаються під відповідним реєстровим словом як етимологічно прозорі похідні від нього, - отже, статті побудовані за гніздовим принципом. При кожному реєстровому українському слові наводяться наявні в усіх слов’янських мовах відповідники; для лексики праслов’янського фонду реконструюється праслов’янська праформа, а при необхідності наводиться й праформа індоєвропейська. Належна увага приділяється розвиткові семантики етимологізованих слів. Завершується словникова стаття детальною бібліографією.

Етимологізування запозичень у словнику передбачає зазначення не тільки джерела, а й шляхів проникнення слова в українську мову. При цьому наводиться етимологія слова в мові-джерелі, а нерідко вказується й глибина його спорідненості зі слов’янськими коренями.

При розробці етимологій максимально повно використано всі наявні джерела – етимологічні словники, порівняльно-історичні й історичні дослідження, окремі статті й розвідки, надруковані в різних вітчизняних і зарубіжних виданнях.

Словник містить понад 30 тисяч етимогій українських слів. При їх опрацюванні використано дані близько 280 різних мов.

Фундаментальний “Етимологічний словник української мови”, що вперше в такій кількості вводить у науковий обіг ґрунтовно опрацьований у порівняльно-історичному аспекті український лексичний матеріал, стане важливим джерелом інформації про походження та розвиток лексики не тільки української, а й інших слов’янських мов.


Василь Лучик


^ Середньонаддніпрянська прабатьківщина слов’ян з лінгвістичного погляду


З огляду на глибоку давнину зародження праслов’ян як окремого етносу проблема встановлення їхньої прабатьківщини може бути розв’язана за умови врахування сукупності мовних і позамовних чинників: 1) археологічних свідчень, які б підтверджували наявність слідів дотичної до праслов’ян матеріальної культури; 2) останнього місця зосередження та подальшого розселення індоєвропейців, найближчими наступниками в мовному розвиткові яких вважаються праслов’яни; 3) наявності на території найдавнішого поселення слов’ян індоєвропейського мовного субстрату; 4) дії так званого “закону іррадіації”, згідно з яким архаїчні мовні риси витісняються на периферію, та ін.

Перший чинник не належить до компетенції мовознавства, але, за свідченнями сучасної археології, дає вагомі підстави говорити про середньонаддніпрянську прабатьківщину слов’ян. Наступний чинник ураховує сукупність екстралінгвальних і лінгвальних доказів, згідно з якими більша частина індоєвропейців перед своїм розпадом у ІІІ тис. до н.е. перемістилася з Передньої Азії в Північне Надчорномор’я, звідки схильні до осілого способу життя протослов’янські племена зайняли дотичні до другої прабатьківщини індоєвропейців правобережний лісостеп і полісся. Третій і четвертий чинники, які встановлюються суто лінгвістичними методами, підтверджують наявність істотного індоєвропейського субстрату (особливо в гідронімії) на зазначеній території та поширення за її межі більшості найдавніших рис праслов’янської мови.


Григорий Пивторак


^ Украинско-южнославянские лексические параллели как источник реконструкции ранней истории славянских племен


В исторической науке устоялось убеждение в том, что южные славяне появились на Балканах во время так называемого Великого переселения народов в VІ в. н. э. из северо-восточного ареала, но локализация их первоначальной прародины остается проблематичной. Упомянутое во ІІ в. н. э. К. Птолемеем племя карпианов можно гипотетически соотнести с предками хорватов в Верхнем Поднестровье, в междуречье Верхнего Прута и Днестра, в Восточном Прикарпатье и на Северной Буковине. Относительно первоначального ареала ранних сербов никаких сведений нет. Однако заполнить отсутствие исторических источников в некоторой степени позволяет изучение лексического состава современных славянских языков. В частности, в сербском, хорватском и украинском или в сербском и украинском языках имеется значительное количество семантически близких или почти тождественных и несомненно древних лексических параллелей, обозначающих предметы и реалии повседневной жизни людей, как, например: части тела (вилиця «челюсть», кила «грижа», пузо «живот», шия «шея», очі (очи) «глаза»); предметы домашнего быта (люлька, плахта «скатерть», торба «сумка, котомка», сукня «платье»); продукты питания (мливо «помол», сало, сырник «ватрушка»); растения (вишня, гай, ярина «яровое»); домашней птицы (гуска, квочка «наседка»); окружающая среда (мочар «топь, трясина», паша «пастбище»); процессы и действия (вабити «привлекать», важити «иметь вес», гаснути «гаснуть, тухнуть», жвакати «чавкать», лагодити «чинить», лаяти «ругать», муляти «жать, давить, тереть», напад «нападение», наступ «наступление», плинути «плыть», шкодити «вредить») и многие другие. Они свидетельствуют о том, что предки сербов и хорватов пришли на Балканы почти 1500 лет тому назад именно из территории современной Украины и что общие украинско-южнославянские лексемы уже существовали в V – VІ вв. н. э., то есть в эпоху соседства различных славянских племен на восточнославянских землях.


Олег Прискока, Вера Франчук


^ Кирилло-мефодиевские традиции в языке древнерусской письменности


В докладе рассматриваются на лексическом и синтаксическом уровнях особенности функционирования старославянских языковых единиц, отраженных памятниками восточнославянской письменности XI-XIV ст. Под воздействием кирилло-мефодиевской традиции древнерусские переводчики, авторы и писцы создавали и новые единицы литературного языка, и новые тематические и лексико-семантические группы слов. Изучение их функционирования в древних текстах показывает, что актуализация христианской семантики стала возможной в результате развития восточнославянскими авторами традиций старославянской письменности. На синтаксическом уровне интерес представляют наблюдения над построением древними авторами отдельных речевых конструкций и функционированием их в текстах. Древнейшие восточнославянские записи летописного плана сходны с временниками (annales), известными в Европе с VII столетия. В дальнейшем отличительной особенностью восточнославянских текстов становится прямая речь. Как один из способов передачи чужих слов она предусматривает сохранение высказываний других лиц полностью без изменения. Такую особенность летописания восточных славян можно объяснить влиянием библейного способа ведения рассказа. Итак, можно утверждать, что творческое преобразование восточнославянскими книжниками языкового материала, содержащегося в древнейших славянских переводах Священного писания, привело к значительному обогащению древнерусского литературного языка на различных языковых уровнях.


Іван Стоянов, Ельза Стоянова
Дилема вітальності болгарських острівних ідіомів в Україні



Збереження в сьомому поколінні болгар України національного ідіому є феноменальним явищем .

Згідно з понятійним апаратом когнітивної лінгвістики ключовиє концепти болгарської культури це мова, просвіта, відродження. Прецедентною складовою вказаного етноніма є слов’янські першовчителі, святі рівноапостольні Кирило і Мефодій. Збереження рідної мови як основної риси історії народу і культури глибоко закладено й у діаспорі.

Порівняння національномовних уявлень материкових і місцевих носіїв свідчить, що поряд з ментефактами загальноболгарського простору: Христо (значить Ботев), Васил (значить Левський), є і власні, що відображаються за допомогою граматичної категорії визначеності: гимназията (значить Болградська), Събора ("Преображенський" у м. Болграді), генерала (це Іван Колев або Іван Інзов). Поміж ментефактами – географічними поняттями, як Балкан(а),Стара Планина, з’явилися і місцеві: Бесарабия, Буджак(а), Таврия. Загальними є артефакти: караконджо, вила-самовила, Баба Марта. У складі прецедентних феноменів, окрім турско робство, є преселване. Прецедентними текстами тут все ще залишаються такі, що належать Болгарському відродженню: "Тих-бял Дунав се вълнува", "Де й родът ми?". Поруч з ними функціонують і сучасні місцеві: "Напуснал свидните Балкани". В універсальних феноменах: бяла емиграция, царско правителство відображається протилежний досвід указаних соціумів. Наведені факти засвідчують як єдність, так і відмінність знань та уявлень, що складають мовну картину світу українських болгар.


Реклама:




1   ...   19   20   21   22   23   24   25   26   ...   31

Скачать 2.72 Mb.
Поиск по сайту:
Разместите кнопку на своём сайте:
Генерация документов


База данных защищена авторским правом ©GenDocs 2000-2011
При копировании материала укажите ссылку
обратиться к администрации
Уроки, справочники, рефераты
Учебный материал

Рейтинг@Mail.ru